Мисионарско одељење

[weglot_switcher]

Његова Светост Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски г. Порфирије

Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије

Животопис Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија (Перића)

Његова Светост Патријарх српски Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју од оца Радивоја и мајке Радојке. На крштењу је добио име Првослав. Основну школу је завршио у Чуругу, а Гимназију „Јован Јовановић Змај” у Новом Саду 1980. године. Замонашен је по чину мале схиме од свог духовног оца, тада јеромонаха др Иринеја (Буловића), садашњег Епископа бачког, у манастиру Високи Дечани, на Томину недељу 28. априла/11. маја 1986. године. Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1987. године, када га је блажене успомене епископ рашко-призренски, потоњи патријарх српски Павле (Стојчевић), у манастиру Свете Тројице у Мушутишту рукоположио у чин јерођакона 8. јуна 1987. године. Постдипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987–1990. године).

У чин јеромонаха рукоположио га је Епископ бачки др Иринеј, 21. новембра 1990. године на Аранђеловдан, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Тада је постављен за игумана те Свете обитељи, која је доживела свој препород – обновљени су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирске цркве. За њим у манастир долази мноштво младих монаха и искушеника. То су године када манастир Ковиљ постаје духовна матица многим младим људима: интелектуалцима, уметницима, поготово из Новог Сада и Београда. Од тада се игуман Порфирије, посебно ангажује и на лечењу оболелих од болести зависности. У том циљу он 2005. године формира терапијску заједницу „Земља живих”, која је признатa као најуспешнији пројекaт за лечење наркоманије. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у Београду, одржаном 14. маја 1999. године, изабран је за Епископа јегарског викара Епископа бачког. Хиротонисао га је блаженопочивши патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године

Докторирао је 2004. године на Богословском факултету Националног и Каподистријског Универзитета у Атини, одбранивши дисертацију на тему „Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог“ (Τό δυνατόν τῆς γνώσεως τοῦ Θεοῦ εἰς τόν Ἀπόστολον Παῦλον κατά τόν Ἁγιον Ἰωάννην τόν Χρυσόστοµον). Од 2004. године када је изабран за доцента, запослен је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је наследио чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића, на катедри Пастирске психологије. На Групи за катихетско и пастирско богословље, два пута је биран за доцента (2004, 2010) и једном за ванредног професора (2015), кад изводи наставу на предметима основних студија Пастирско богословље са психологијом и Теологија Новог завета, као и на другим предметима мастер и докторског студијског нивоа. На Групи за библијско богословље (2021) био изабран за редовног професора, из уже научне области Библистика.

Заједно са групом стручњака: психолога, лекара, криминолога, социолога, владика Порфирије оснива грађанско удружење које се бави ресоцијализацијом жртава деструктивних верских секти и култова. Епископ Порфирије је, већ деценију, не само председник Управног одбора, него и прави spiritus movens Хуманитарног фонда „Привредник”, који обезбеђује стипендије за велики број обдарених, а сиромашних ученика и студената, без обзира на верску и националну припадност.

Републичка Скупштина Србије га је, као представника свих Цркава и верских заједница, 2005. године, изабрала за члана Савета Републичке радиодифузне агенције, а за свог председника Савет га је изабрао 2008. године. Као председник Савета Републичке радиодифузне агенције Епископ Порфирије је заступао дугорочне интересе друштва и грађана, независно од политичких утицаја. У радиодифузном спектру Србије од тада се чују и црквене радио станице. Дао је кључни допринос покретању низа радијских и телевизијских емисијa које се баве религијским темама, као и црквених радио станица.

Свети Архијерејски Сабор му 2010. године поверава дa утемељи свештеничку службу у Војсци Србије. Плодови његовог рада на том пољу нису само одговарајући законски прописи, већ и одабир војних капелана, организација и опремање храмова у касарнама и вршење првих богослужења.

Са колегама са Групе за библијско богословље Православног богословског факултета учествовао је у покретању и промоцији Библијског института при истој институцији (2015). Одлуком Светог Архијерејског Синода председавао је Извршним одбором за прославу јубилеја Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019). У оквиру научних, културних и уметничких манифестација посвећених овом јубилеју, у просторијама Факултета одржана је 9–14. децембра 2018. године међународна научна конференција Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019): историјско, културно и богословско наслеђе. Осим што је у овом догађају учешћа узео и као истраживач, са конкретним саопштењем, учествовао је и у раду Уређивачког одбора зборника радова са скупа, доприневши тако његовом квалитету (Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, том I – II, ур. В. Пузовић и В. Таталовић, Београд: САС СПЦ 2020). Уз наведена остварења, такође је, учествовао у раду следећих међународних скупова: 1) Miseri cordiae per dono, одржан 9–12. септембра 2015. године у Бозеу; 2) Човјек и смрт, одржан 14–16. септембра 2016. године у Загребу, у сарадњи Института друштвених знаности „Иво Пилар“, Хрватског католичког свеучилишта и Удружења „Посмртна помоћ“; 3) Свети Јован Златоуст данас, одржан 18–20. октобра 2018. године у Источном Сарајеву, у организацији Православног богословског факултета „Свети Василијe Острошки“ у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву; 3) Сагледавања „религијски другог“ у светим списима [Библије и Кур’ана] и њихове импликације за формирање јавне комуникације, одржан 2–5. новембра 2017. године у просторијама Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у са-организацији Универзитета Фридрих Александар у Ерлангену, Немачке службе за академску размену (DAAD) и Факултета исламских наука у Сарајеву; 4) Јеврејскe и хришћанскe перспективе заједничког наслеђа, одржан 3–6. септембра 2019. године на Православном богословском факултету, а у оквиру интернационалног пројекта Европа и хришћанске вредности који подржава канцеларија Фондације Конрад Аденауер у Београду. У категорији националних научних скупова учествовао је у следећим догађајима: 1) Европа и хришћанске вредности: путеви библијске рецепције, одржан у оквиру скупа Зашто је рецепција важна? (31. мај – 3. јун 2018. године) на Православном богословском факултету у Београду; 2) Богословље и духовни живот Карловачке Митрополије у оквиру 800 година Аутокефалије Српске Православне Цркве, одржан 16– 17. децембра 2019. године у Београду и Новом Саду, у организацији Матице српске, канцеларије Фондације Конрад Аденауер у Београду и Института за литургику и црквену уметност ПБФ УБ и Центра Монс Хемус.

На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је др Порфирија (Перића) за Митрополита Епархије загребачко–љубљанске; исте године 13. јула блаженопочивши патријарх Иринеј (Гавриловић) увео га је у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу. Као Митрополит загребачко-љубљански радио је на духовној и материјалној обнови у Митрополији. Између осталог, завршио је обнову храма у манастиру Лепавина поред Крижеваца, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској.

Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде Митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“. Признање Удружења за верску слободу у Републици Хрватској за 2019. годину додељено је Митрополиту Порфирију за миротворни допринос у промовисању културе дијалога и верских слобода.

Говори грчки, енглески и служи се руским језиком.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом заседању 18. фебруара 2021. године у Спомен храму Светог Саве у Београду изабрао је Његово Високопреосвештенство Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија за Патријарха српског.

Библиографија

Објављени научни радови:

1) „Монашка правила Јована Рајића“, у: Јован Рајић: Историчар, песник и црквени великодостојник, Зборник радова научног скупа Поводом 275-годишњице рођења и 200- годишњице смрти, Нови Сад, 4–5. октобар 2001, 119-124. 2) „Свети Сава и свети Владика Николај: двојица светитеља и равноапостолних просветитеља“, Летопис Матице српске 475.3 (2005), 375-379. 3) [приређено издање у сарадњи са И. Граорац, Д. Обрадовић] Духовност и образовање: дијалог са делом Владете Јеротића: зборник радова са научног скупа одржаног 25. новембра 2005. године у САНУ – Огранак у Новом Саду, Београд: Ars Libri, Задужбина Владете Јеротића, 2008. 4) „Ἡ αγάπη ώς σύνδεσµος γινώσκοντος και γινωσκοµενου”, Philotheos 11 (2011), 64-76. 5) [у коауторству са D. Karan] „Ἡ αναζήτηση τής σχεσεως τής έκκλησιαστικής ποιµαντικής µέ τήν ψυχολογία“, ΘΕΟΛΟΓΙΑ (2014), 247-267. 6) [у коаутроству са D. Karan] „Ό διάλογος τής έκκλησιαστικής ποιµαντηκής µε τήν ψυχολογία ώς έκφραση διακονίας τής ζωής του ανθρώπου“, Philotheos 14 (2014), 311-330. 7) Лицем к Лицу. Библијско-пастирска промишљања о Богу, човеку и свету, Београд: Православни богословски факултет Универзитета у Београду – Институт за теолошка истраживања; Загреб: Митрополија загребачко–љубљанска, 2015. 8) [у коауторству са D. Radić], „Dijalektika ‘prvoga’ i ‘posljednjeg’ Adama u antropologiji Apostola Pavla“, Bogoslovska smotra 85 (2015), 1007–1025. 9) „Новозаветне основе пастирског богословља“, Богословље 1 (2015), 29-43. 10) [у коауторству са В. Таталовић] „Приповест Јовановог Јеванђеља о Васкрсењу Христовом (Јн 20–21)“, у: Српска теологија данас – Зборник радова научног скупа (Православни богословски факултет у Београду, 29-30. мај 2012), прир. Б. Шијаковић, Београд: Православни богословски факултет 2013, 11-22. 11) [у коауторству са Д. Каран], „Пастирско присуствo и деловање Цркве у српском народу током Првог светског рата“, у: Православни свет и Први светски рат – Зборник радова са међународног научног скупа (Православни богословски факултет у Београду, 5-6. октобра 2014), Београд 2014, 112-140.

А) Монографска публикација

12) Премудрост у Тајни сакривена: Огледи из Теологије апостола Павла, Београд: ПБФ 2020.

Б) Приређена издања

13) Богословље и духовни живот Карловачке Митрополије у оквиру 800 година Аутокефалије Српске Православне Цркве, уред. В. Вукашиновић, П. Перић, Зборник радова са научног скупа (Београд – Нови Сад, 16-17. децембар 2019), Институт за Литургику и црквену уметност ПБФ УБ, Београд 2020. M36

В) Радови у научним часописима

14) „Pravoslavno poimanje sinodalnosti / sabornosti Crkve“, Bogoslovska Smotra 86 (2016), 297-310. M24 15) „Svetopisemska eksegeza in psihologija: možnosti ustvarjalne sinergije“, Bogoslovni vestnik 80 (2020), 63-71. M23 16) „Есхатологија апостола Павла: Посланице Солуњанимâ и Коринћанимâ“, Богословље 1 (2020), 21-34. M24 17) „Павлова теологија ’нове твари’“, Теолошки погледи LIII (1/2020), 19-34. M51 (Категорија часописа од водећег националног значаја према посебној одлуци Универзитета у Београду.) 18) „Библијски (хришћански) концепт мира“, Култура полиса 42 (2020), 25-35. M51 19) „Антропологија светог апостола Павла“, Зборник Матице српске за друштвене науке 174 (2/2020), 147-166. M24 20) „Pojam µετάνοια u Starom i Novom Zavetu“, Edinost in dialog. Unity and Dialogue 76 (2020), у штампи (потврда у прилогу). M24

Г) Радови са међународних научних конференција

21) „Memoria e perdono: la riconcilliazone tra i popoli oggi“, Misericordia e perdono. Atti del XXIII Convegno ecumenico internazionale di spiritualita ortodossa, (Bose, 9-12 septembre 2015), Edizioni Qiqajon, Comunita di Bose, 2016, 355-369. M31 22) „Iz smrti u život – Život u Crkvi kao jedini način prevazilaženja straha od biološke smrti“, Čovjek i smrt. Teološki, filozofski, bioetički i društveni pristup, ur. I. Markešić, T. Matulić, Zbornik radova sa Znanstveno-stručnog skupa Čovjek i smrt, Zagreb, 2017, 105-115.M31 23) „Relation betwen Religion and Science: An Orthodox Point of View“, u: Science and Religion: Synergy not Skepticism, ur. A. Kurjak, F. A. Chervenak, Jaypee: The Health Sciences publisher, New Delhi-London-Panama, 2018, 73-82.M31 24) „Павлово поимање праведности Божије у тумачењу Светог Јована Златоуста“, у: Свети Јован Златоуст данас, Зборник радова међународног научног богословског скупа „Свети Јован Златоуст данас“ (Источно Сарајево, 18-20. октобра 2018), Фоча, 2019, 27-44.M31 25) „Мисија Цркве у српском народу као плод aутокефалије”, у: Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, том I (Историјски пут Српске Православне Цркве), ур. В. Пузовић, В. Таталовић, Београд: САС СПЦ, ПБФ, 2020, 49-56. M33

Д) Радови са домаћих научних скупова

26) „Монашка правила Јована Рајића у контексту отпора унијаћењу у XVIII столећу у Карловачкој Митрополији“, Богословље и духовни живот Карловачке Митрополије у оквиру 800 година Аутокефалије Српске Православне Цркве, уред. В. Вукашиновић, П. Перић, Зборник радова са научног скупа (Београд – Нови Сад, 16-17. децембар 2019), Институт за Литургику и црквену уметност ПБФ УБ, Београд 2020, 135-145. M61 27) „Европска рецепција библијског сиромаштва“, у: Европа и хришћанске вредности: путеви библијске рецепције, прир. Н. Божовић/В. Таталовић, Београд: Библијски институт ПБФ, Konrad Adanauer Stiftung, 2020, 137-148. M63

Извор:„Гласник”, службени лист Српске Православне цркве, година CI, фебруар 2021, број 2, стр. 60–64.

Мисионарске активности Патријарха српског Г. Порфирија се огледају у више димензија. На првом месту је свакако литургијска служба и, у оквиру ње, редовна проповед Речи Божије. Поред литургијских беседа, Патријарх редовно држи и предавања на различите теме, при чему је посебно активан у обраћању младима и студентској популацији Београда. Додатно, Патријарх реч Божију с времена на време проповеда и коришћењем такозваних нових медија, са посебном жељом да приближи јеванђелску поруку млађим нараштајима.

Домен верске наставе представља један од стратешки важних поља мисионарске делатности наше помесне Цркве. Овај домен захтева активно укључење у питања која се тичу развијања односа Цркве и државног образовног система, као и активне заинтересованости за живот и рад вероучитеља. Патријарх Порфирије од самог почетка своје патријарашке службе даје јаку, константну и недвосмислену подршку свакој иницијативи усмереној на побољшање квалитета верске наставе и на унапређење статуса вероучитеља Архиепископије.

Хришћанска порука има своју силу једино уколико је прати и делатна врлина – с тим у вези, деценијама уназад у Архиепископији београдско-карловачкој функционише Верско добротворно старатељство, институција која је усмерена на рад са најугроженијим слојевима нашег становништва. Подвизи које су запослени и волонтери ове установе постигли у протеклој деценији су изузетни. И на овом мисионарском пољу Патријарх Порфирије је дао свој допринос, не само у личној подршци, већ и кроз одлуку да на чело Верског добротворног старатељства, по први пут од његовог оснивања, постави викарног епископа са посебним задужењем, што је овој институцији дало посебан статус.

И на крају, оснивање Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке је дело управо Патријарха Порфирија. Одељење је основано 14. фебруара 2024. године Оснивачким актом потписаним од стране Његове Светости, који је на тај начин ушао у историју Српске Православне Цркве као први епископ који је основао епархијско мисионарско тело овог типа, а Архиепископија београдско-карловачка, као централна епархија наше помесне Цркве, коначно добила своје стратешко мисионарско тело.

Ненад Бадовинац

Зоран Луковић

Рођен 11. јуна 1961, одрастао и школовао се у Београду. Војни рок одслужио у Дивуљама код Сплита 1980/81.

Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1988 год.

Мастер академске студије: Тероризам, организовани криминал и безбедност, при  Београдском универзитету завршио 2016 године одбраном рада: Верске секте као инструмент политичке радикализације. Добија звање Мастер менаџер Безбедности

Студије: Верске заједнице – иновације знања, завршио на Факултету политичких наука 2017.

Двогодишњи мастер програм Религија у друштву, култури и европским интеграцијама завршава 2022 године на Београдском универзитету и добија звање Мастер Религиолог.

У радном односу од студентских дана.

Прво запослење засновао 01.01.1984. у Народном позоришту, радећи као помоћно сценско-техничко лице (реквизитер, декоратер и статиста).

Од 1988, новинар по уговору, у редакцији Београдског ТВ програма у тиму Мирка Алвировића.

Запослио се у Министарству унутрашњих послова 1990, као инспектор-оперативац у Одељењу за крвне деликте београдске криминалистичке полиције. У истом својству провео 6 месеци у Призрену (1993/94).

Ангажован на пословима полиграфског испитивача у београдској криминалистичкој полицији од 1995. до 2011. године, након чега прелази у Управу за аналитику МУП-а, где децембра 2015. дочекује пензију.

Од средине осамдесетих година прошлог века, приватно и професионално прати појаве екстремизма, верског радикализма, сектног и манипулативног деловања и ангажује се у пружању помоћи жртвама и члановима њихових породица. По питањима из ових области сарађивао у више домаћих и страних часописа и одржао више стотина јавних наступа (јавна предавања, електронски медији… итд).

Активно учествовао на многим међународним и домаћим конференцијама и скуповима стручњака из области праћења сектног и манипулативног деловања, при чему се овде наводе оне најважније за последњих петнаестак година :

  • 2005 – Берлин – конференција: Присуство секти у Источној Европи; имао излагање на тему: Искуства МУП-а Србије у раду са сектама.

 

  • 2006 – Брисел – на челу делегације из Србије, која прва у региону преко удружења грађана ЦАС (Центар за антрополошке студије), постаје члан ФЕКРИС, европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања (FECRIS, Fédération Européenne des Centres de Recherche et d’Information sur le Sectarisme).
  • Oд 2006, готово редовно присутан на конференцијама ФЕКРИС: Брисел, Хамбург (2007), Софија (2007), Пиза (2008), Санкт Петерсбург (2009), Ријека (2009), Лондон (2010), Познањ и Варшава (2011), Софија (2013)…

 

  • 2007 Софија: У организацији бугарског Център за проучване на нови религиозни движения, присутан с радом   Људска права и секте у Србији;            

 

  • Исте 2007 године у Бриселу, постаје члан ICSA (америчко-канадска федерација – International Cultic Studies Associations) на годишњој међународној Конференцији, одржаној од 29. јуна до 01. јула, у оквиру које учествује с радом на тему: Society for Scientific Spirituality “SANATAN”: Doctrines, Terrorist Teachings, and Psycho-Manipulative Practices, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић (објављен у научном Зборнику: The phenomenon of cults from a scientific perspective; ed. Piotr Tomasz Nowakowski, Maternus, 2007).

 

  • 2009 Санкт Петерсбург: У организацији руског Центра Религиоведческих исследований, на међународној конференцији FECRIS, одржаној 15 и 16. маја, учествовао са радом Cultic and Subversive Elements in Activities and Practices of Political Non-Governmental Organizations, аутори Зоран Д. Луковић и Андреј Р. Протић.

 

  • 2010 Београд: учествовао као координатор и предавач (две теме: Друштвено-историјски оквир Нових облика зависности и Неформалне групе младих и сектно деловање), на Семинару стручног усавршавања за просветне раднике, који је Завод за унапређење образовања и васпитања акредитовао као обавезан (објављен у „Каталогу програма стручног усавршавања запослених у образовању за школску 2009/2010“, под бр. 540 и називом: „Нови облици зависности и савремени комуникациони системи“). Семинар је 27.05.2010. године, у просторијама Скупштине града Београда био одржан уз подршку Секретаријата за образовање града Београда, а у извођењу НВО Центар за антрополошке студије.

 

  • 2010 Лондон, LSE, учешће на конференцији Cults and crime; презентација на тему
    New experiences of the Ministry of the Interior of Serbia in working with sects.

 

  • 2011 Познањ и Варшава (05-07. маја 2011): конференције на тему Systematic abuse in cults: testimonies and evidence, у организацији FECRIS i RORIJ (Ruch Obrony Rodziny i Jednostki), уз подршку College of Education and Administration in Poznan; учествовао са радом на тему Methods of Cult Indoctrination in Serbian Extremist Political Groups.

 

  • Од 2008-2017, након иницијативе великодостојника Кипарске православне Цркве да се на међународном плану формира посебна, Међународна мрежа представника православних држава и помесних Цркава (2007 г.), већ следеће 2008.године, кренуло се са непосредном разменом искустава, као и са сталним сусретима. Са благословом епископа јегарског, потом митрополита загребачко-љубљанског, а данас патријарха српског др Порфирија, аутор учествовао са радовима, као и у раду стручних и извршних органа ове православне мреже и то на: Кипру (2008), Русији (2009, 2014), Бугарској (2010, 2013, 2016), Грчкој (2011), Србији (2012), Словенији (2015) и Пољској (2017),

 

  • 2013 Београд: у мају учествовао у целодневном стручном Семинару о безбедносно интересантним аспектима сектног и манипулативног деловања, у организацији Безбедносно-информативне агенције (за раднике из оперативног састава), са презентацијом на тему Измештени систем вредности као последица сектног деловања.

 

  • 2013-2017 Загреб: Пасторални институт и Провинција светог Јеронима, фрањеваца конвентуалаца, оранизатор је више конференције из предметне тематике. Аутор сарађује и непосредно учествује, са радовима: Појединац као носилац култног деловања, Ритуални и култни злочини и карактеристике њихових извршилаца, Утицај култних елемената на систем вредности појединаца и Има ли култног деловања без групе.

 

  • 2018 Сребрно језеро, 27 и 28 април; у оквиру Међународне научне конференције, „Традиционална и нова религиозност – прошлост и будућност“, у организацији Института друштвених наука, 27 и 28 априла 2018 године, учествовао са радом: Псеудохиндуистички радикализам у Србији – случај Санатан.

 

  • 2022 Марсеј 24 и 25 март, конференција ФЕКРИС Секташке злоупотребе у области здравства: FECRIS conference: Les derives sectaires dans le domaine de la sante

 

  • 1996-2024 Више стотина, предавања, трибина, јавних и медијских наступа у Србији и иностранству.

 

Презвитер др Оливер Суботић

Презвитер Оливер Суботић је рођен 24. фебруара 1977. године у Новој Вароши (Србија). У родном граду је завршио основну школу и гимназију (природно-математички смер). Дипломирао је на Одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука у Београду (2004) и на општем смеру Православног богословског факултета (2005), који је упоредо студирао. Магистрирао је на Православном богословском факултету (2008), а доктори-

рао на Катедри за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду (2011).

Током основних студија две године је радио на Вишој електротехничкој школи у Београду, у својству стручног сарадника на предметима Компјутерска графика и Компјутерска анимација. После окончања студија информатике радио је на Православном богословском факултету у Београду као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. Верску наставу је две године предавао у Деветој београдској гимназији (2007–2009) и у Рачунарској гимназији (2009) у Београду.

У чин ђакона је рукоположен 22. јануара 2008. године у Српској Патријаршији у Београду од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија и постављен на службу у храм Вазнесења Господњег у Жаркову (Београд). У чин презвитера је рукоположен на Богојављење 2011. године од стране патријарха српског Иринеја и постављен за пароха новоосноване пете жарковачке парохије, на којој је службовао девет година. Од 2020. године, одлуком патријарха Иринеја, постављен је на другу парохију при храму Светог Александра Невског у Београду.

Од стране Светог Архијерејског Синода СПЦ је крајем 2007. године постављен за главног и одговорног уредника часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила за младе, који је уређивао пуних 16 година. Један краћи период је био и вршилац дужности председника Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке (2008). Као стални члан Катихетског одбора Архиепископије био је задужен за унапређење квалитета верске наставе у београдским гимназијама (2008–2014). Оснивањем Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој постављен је за његовог првог управника (2008) и на том месту је остао пошто је Центар пребачен под директну синодску управу (2011–2015). По оснивању Мисионарског одељења СПЦ (2014) постављен је на место заменика мандатног члана Светог Архијерејског Синода који је задужен за праћење рада тог синодалног мисионарског тела. С обзиром на искуство које је у младости имао у борилачким вештинама, непосредно по покретању синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина (2016) именован је, уз чувеног карате мајстора протојереја-ставрофора Војислава Билбију, за координатора тог пројекта. У прелазном периоду, до избора новог српског патријарха, вршио је дужност главног и одговорног уредника Информативне службе СПЦ (2020–2021).

Учествовао је на више десетина стручних скупова, конференција, трибина и округлих столова одржаних у земљи и иностранству на теме односа православног хришћанства према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације. У неколико наврата је био званични представник СПЦ при иницијативама од ширег друштвеног значаја које су се односиле на употребу савремених информационо-комуникационих технологија.

Непосредно по оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, одлуком Његове Светости, Патријарха српског Г. Порфирија, постављен је за његовог првог управника.

Објавио је 13 књига.

Благословом Божијим, са супругом Мирјаном има троје деце: Нину, Саву и Николу.

Ђакон др Александар Милојкоов

Ђакон др Александар Милојков је православни доктор теологије. Докторирао је у области патрологије на тему „Личност и суштина у тријадологији Светог Григорија Богослова и Светог Августина“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на којем је претходно завршио основне и мастер студије теологије. Био је студент генерације на поменутом факултету, а у току студија, због изузетног успеха, више пута је награђиван и био је стипендиста Министарства вера Владе Републике Србије.

Верску наставу у Земунској гимназији предаје од 2010. године. У периоду од 2021. до 2024. године обављао је дужност координатора у Одбору за верску наставу

Архиепископије београдско-карловачке. Од 2024. године, Одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, постављен је за уредника Православног мисионара – часописа за који је без прекида писао веома запажене чланке, почев од 2008. године. Аутор је четири књиге, од којих су три православна катихизиса за средње школе и гимназије (у употреби за православну верску наставу у средњим школама и гимназијама у Републици Хрватској), десетак научних радова, који су објављени у релевантним научним часописима и преко стотину теолошких есеја, објављених у различитим часописима, претежно у Православном мисионару. Активно ради на преводу списа Светих Отаца са латинског језика (Светог Августина и других западних Отаца). Један је од водећих српских стручњака за богословље Светог Августина Ипонског. Често је присутан у медијима, штампаним, електронским, радију и телевизији, на којима говори на различите црквене, просветне и теолошке теме.

Као ђакон служи у храму Вазнесења Господњег у центру Београда од 2023. године. Ожењен је супругом Соњом и отац је две кћерке, Јелене и Марије, са којима живи у Београду.

Протојереј- ставрофор Вајо Јовић

Протојереј- ставрофор Вајо Јовић рођен 1956 године у Угљевику, Српска.

Свештеник у Загребу и секретар Епархијског управног одбора Митрополије загребачко-љубљанске од 1979 године.
Из Загреба опслуживао мисионарску парохију у Марибору.
Парох при храму Светог Александра Невског у Београду од 1991. године.
Од 2000. године Старешина истог храма и управник Православне мисионарске школе све до одласка у мировину 2о23. године.
Четрдесет и две године свештеничке службе карактерише интензивно
бављење мисионарским радом.
Добитник ордена Светог Саве трећег степена.