Родна идеологија и инструментализација науке

Сумња је основа науке. Она науку, у њеном теоријском сагледавању стварности, помера напред, чинећи научне теорије тачнијим и исправнијим. Ту стваралачку, научну сумњу данас многи мислећи људи са правом истичу као нешто вредно похвале и поноса и као добробит за читав људски род. Међутим, данас нам је поред ове креативне научне сумње, када је сама наука у питању, потребна и сумња у идеолошку инструментализацију науке – критичка сумња која би науку заштитила од уплива и диктата идеологије у самом научном наративу.

Конкретно, имамо разлога да данас сумњамо да су тзв. родна идеологија и идеолошке queer и феминистичке теорије итекако упливале у науку, намећући јој своје идеолошке, ненаучне појмове и диктирајући јој свој наратив, који, често перфидно, облаче у научно рухо. Темељни ненаучни појам, који је родна идеологија угурала у гнездо науке је тзв. „род“ и „родни“. Чак, српским језиком и није могуће изразити тај нови појам, који је ушао у медицински наратив, а који потиче из једног идеолошког, друштвеног конструкта. Наиме, када се на српском каже „род“, та реч најпре означава скуп сродника, који су генетски повезани. Отуда је несумњива веза именице „род“ и глагола „родити“, где можемо додати и именицу рођак или сродник. У ширем контексту, „род“ означава и скуп људи који деле заједничко порекло, језик, културу. Тај скуп људи називамо народом (у корену ове речи опет налазимо именицу „род“). Тако се у народној песми каже: „Ко је Србин и српскога рода, а не дош`о на бој на Косово…“ У овом контексту, јасно, „род“ нема нужне везе са „полом“.

У контексту граматике, говоримо о постојању три „рода“: мушки, женски и средњи род. Именице, заменице и придеви могу бити мушког, женског или средњег рода. Именице сва три рода могу означавати жива бића, неживе предмете и апстрактне појмове. Када су у питању жива бића, граматички родови могу бити у вези са полном диференцијацијом, али не нужно. На пример, именица „личност“ или „особа“ је женског (граматичког) рода, а једнако се односи на личност или особу како мушког, тако и женског пола – „Мој другар Оливер је једна изузетна личност“, али и „Моја покојна учитељица Дивна је била једна јако занимљива личност“. Ови мали примери показују и колико је, у својој неконзистентности, бесмислен тзв. родно осетљиви језик, на којем је инсистирао наш Закон о родној равноправности, који је, Богу хвала, недавно Уставни суд ставио ван снаге.

Даље, израз „род“ у српском језику користимо и у биологији. У овој науци „род“ означава таксономску категорију у класификацији живих бића, те обухвата једну или више филогенетских врста. „Род“ у овом контексту потиче од латинске речи genus. Од ове латинске речи, потиче и енглеска реч genus, која у контексту биологије има исто значење као и наша реч „род“.

Поменуо сам енгглеску реч genus, да би било јасније оно што ћу даље рећи. Наиме, ни један од ова три појма, који се налазе иза српске речи „род“, нема никакве везе са именицом „род“ и придевом „родни“, у контексту идеолошких теорија о тзв. родном идентитету. У тим теоријама користи се енглеска именица gender и њеним превођењем српском именицом „род“ потпуно се промашује појам који gender означава, јер наш израз „род“ са тим нема никакве везе. Зато је боље, у овом идеолошком контексту, користити тај англиканизам и говорити о „џендеру“, а не о „роду“. Шта је заправо џендер (тзв. „род“) и одакле као појам потиче? Џендер је социолошки и психолошки конструкт, прича о постојању тзв. „родних улога“, кроз које мушкарци и жене показују свој маскулинитет, односно феминитет. Појам ниче у окриљу социолошких и психолошких теоретисања. Синтагму „родна улога“, сковао је психолог Џон Мани, 1955. године, тврдећи да је „род“ (gender) „све оно што особа каже или чини да би се приказала као неко коме припада статус дечака или мушкарца, односно девојчице или жене“. Овај став бисмо могли сматрати темељом смутње, која ће прерасти у савремену џендер идеологију. Наиме, овде је почетак недопустивог мешања и изједначавања нечега што бисмо могли рећи да припада онтологији (говор о бићу) и нечега што је социолошки и културолошки конструкт и у вези са тим субјективни, психолошки доживљај. Другим речима, не може се изједначавати шта неко јесте (мушкарац или жена), са оним што једно конкретно друштво сматра за прикладно понашање и за прикладну друштвену улогу мушкараца, односно жена (то су у џендер идеологији тзв. „родне улоге“, или, како још кажу,  пројава мушкости или женскости). Друштвене улоге мушкараца и жена су променљиве, како у различитим културама, тако и у различитим временима. На пример, некада, не тако давно, једна од пројава мушкости и нешто што је била искључиво мушка друштвена улога у нашем друштвеном и културолошком простору, било је служење војног рока и уопште бављење професионалним војним позивом. Чак, у конкурсима за школовање у војним образовним институцијама као први услов истицао се – да је кандидат мушког пола. Данас је опште познато да су и особе женског пола равноправни кандидати за војни позив и да има жена које су професионални припадници војске. Та нова друштвена улога свакако није променила чињеницу да жене јесу жене. Тзв. пројава мушкости и женскости је варијабилни културолошки и друштвени конструкт и као такав нема шта да тражи у оном бити мушко и бити женско. Ово друго је једна непроменљива, суштинска стварност – или, кратко речено, припада искључиво биологији. Са том биологијом је могуће, употребом савремених знања, поиграти се, замаскирати је и осакатити, али не и суштински променити у процесу тзв. „родне транзиције“, али о томе ћу више писати у другом тексту.

Осврнућу се још мало на пионира теорије „родних улога“ и „родног идентитета“, психолога Џона Манија, како бих показао колико је опасно тај тзв. родни идентитет онтологизовати и веровати да некаква културолошка пројава маскулинитета или феминитета може учинити да неко јесте мушкарац, или јесте жена. Наиме, Џон Мани је чврсто веровао управо у то – да тзв. друштвене улоге могу бити и јесу онтолошка категорија, да некога могу учинити мушкарцем или женом. Он је у сврху те своје теорије вршио и експерименте. Један такав, који се трагично завршио, био је са Канађанином Дејвидом Рајмером. Дејвид је рођен као дечак, по имену Брус, 1965. године. Приликом хируршке интервенције обрезивања, пенис му је озбиљно повређен, када је имао осам месеци. На препоруку Џона Манија, над Брусом је спроведен поступак промене „родног“ (gender) идентитета, или како се то данас у медицини каже, урађена је родна транзиција. Брус је добио име Бренда, хируршким путем му је направљена „вагина“, подвргнут је хормонској терапији (којом је његово тело губило одлике маскулинитета и добијало одлике феминитета) и васпитаван је као девојчица. Нажалост, несрећни дечак, касније младић прошао је прави пакао, јер Манијева gender женскост није успела да надвлада Брусов природни, полни идентитет мушкарца – док још ништа није знао о свом најранијем детињству, упркос живљењу у „улози“ девојчице,  „Бренда“ се ипак осећао као дечак. Са неких десетак година „Бренда“ сазнаје истину о свом правом идентитету и експериментима који су над „њом“ вршени. Дечак је са својих 15 година прекинуо са хормонском терапијом и вратио свој прави, природни идентитет и узео име Дејвид. Нажалост, експерименти „родне транзиције“, који су над њим вршени, оставили су тешке психичке последице. Несрећни младић је извршио самоубиство 2004. године, у својој 38. години живота. Пре тога, 2002. године, тешко психички погођен због породичне ситуације и експеримената над његовим братом, самоубиство је извршио и Дејвидов брат близанац Брајан.

Погледајмо сада чињенице које показују да је један идеолошки конструкт, поникао на теорији тзв. „родих улога“ и „родног идентитета“, ушао тамо где му не би смело бити места – у медицинску науку (данас чак настоје и да тај конструкт биологизују). Џендер идеологија је ушла у медицину како у смислу наратива, тако и у смислу постварења (онтологизације) нечега што је немедицински, идеолошки конструкт. Упоредићемо два документа Светске здравствене организације (WHO) и два документа Америчке асоцијације психијатара (APA). То су Међународна класификација болести, Светске здравствене организације (ICD) и Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје, Америчког удружења психијатара (DSM). Погледајмо како је биолошки појам „пол“ (sex) и „полни“ (sexual) замењен идеолошким појмом „род“ (gender). Оба поменута документа имају своје ревизије – ICD до сада има једанаест верзија, а DSM пет. Последње две верзије ова два документа су нам посебно интересантне, како бисмо показали евидентан уплив идеолошких појмова у медицину. Реч је, дакле о DSM-4, коју је АРА усвојила 1994. године и DSM-5, коју је исто Удружење усвојило 2013. године. Са друге стране су ICD-10, коју је WHO издала 1990. године (почела је са применом 1992. године) и ICD-11, коју је WHO издала 2019. године (почела је са применом 2022. године). Одмах да кажемо да је DSM дијагностички и статистички приручник, који издаје професионална организација психијатара у Сједињеним Америчким Државама. Као такви, ставови Америчког удружења психијатара (APA) немају универзално важење, какво имају ставови Светске здравствене организације, која представља тело Уједињених нација и чије су чланице све земље које су чланице и УН (њих 194). Међутим, ставови APA су итекако релевантни и референтни у медицинским и научним круговима, када су у питању психијатрија и ментално здравље. И не само то. Упоређивањем DSM-a са Међународном класификацијом болести (ICD) Светске здравствене организације, приметан је и утицај DSM-a на ICD. Конкретно, уплив наратива родне (gender) идеологије у Међународну класификацију болести Светске здравствене организације, очигледно је текао под утицајем Дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје, Америчког удружења психијатара. Ево поређења која то и показују.

У DSM-4 (објављен 1994. године) имамо појам „род, родни“ (gender). Наиме, ова верзија Дијагностичког и статистичког приручника за ментлане поремећаје, Америчког удружења психијатара, наводи листу дијагноза Gender identity disorders (Поремећаји родног идентитета), под шифром 302. Овде су спадале следеће дијагнозе: Gender identity disorder in Children (Поремећај родног идентитета код деце), под шифром 302.6; Gender identity disorder in Adolescents or Adults (Поремећај родног идентитета код адолесцената или одраслих), под шифром 302.85 и Gender identity disorder NOS (Поремећај родног идентитета, неозначен), под шифром 302.6. DSM-4, иако има листе полних/сексуалних поремећаја (сексуалне дисфункције и парафилије), нема појам полни (sexual) идентитет, већ искључиво родни  идентитет (gender identity). Погледајмо сада како изгледа терминологија у ICD-10, Светске здравствене организације (објављен 1990. године, дакле четири године пре него поменути DSM-4). У десетој верзији Међународне класификацији болести Светске здравствене организације не постоји појам „род-родни“ (gender), већ искључиво „пол-полни“ (sex, sexual). Тако, оно што се у DSM-4 назива Gender identity disorders (Поремећаји родног идентитета), у ICD-10 се назива (латински) Disordines identitas sexualis (Поремећаји полног идентитеа). Дакле, имамо појам полног а не родног идентитета. Овај поремећај је у ICD-10 смештен у групу душевних поремећаја (под шифром F). Тако у Поремећајима полног идентитета (F64), имамо следеће дијагнозе: Транскесксуализам (F64.0), који се дефинише као „Жеља да се живи и буде прихваћен као особа супротног пола, а сопствени пол се, доживљава, обично, нелагодно или неадекватно. Особа жели да промени пол помоћу хируршког или хормонског третмана“; Трансвестизам са двоструком улогом (F64.1), који се дефинише као „Облачење одеће супротног пола ради привременог уживања и осећаја припадности супротном полу а без жеље за сталном променом пола и хируршким путем“; Поремећаји полног идентитета у детињству (F64.2); Други поремећаји полног идентитета (F64.8) и Поремећај полног идентитета, неозначен (F64.9).

Јасно је, дакле, да појам родни (gender) идентитет улази у медицину преко DSM-4, Америчког удружења психијатара. Пре тога, ICD-10 говори искључиво о полном идентитету. Оно што је заједничко за ова два документа јесте да поремећај полног идентитета (у ICD-10), односно поремећај родног идентитета (у DSM-4) третирају као поремећај (disorder). Погледајмо сада шта се догодило у најновијим верзијама ова два документа.

У DSM-5 (објављен 2013. године), наравно, опстаје појам родни (gender) идентитет. Међутим, долази до његове депатологизације. Наиме, у DSM-5, Америчког удружења психијатара, више немамо Поремећаје родног идентитета (Gender identity disorders), него имамо дијагнозу Gender Dysphoria (Родна дисфорија), под истом шифром 302., где су у прошлој верзији били Поремећаји родног идентитета. Шта то значи? То значи да се само несагласје биолошког пола и онога како особа себе доживљава (или „рода“, како џендер идеолози кажу), више не сматра поремећајем и дијагнозом. Дијагноза је дистрес или патња, коју особа осећа због неусаглашенсти свог пола и свог „рода“. Дисфорија је реч грчког порекла и значи нешто што се тешко носи, нешто што је неподношљиво. Овде имамо парадокс да није проблем у етиологији патње и бола, него у самој патњи, односно болу. Да банализујемо, није поремећај то што је зуб захватио каријес, проблем је што због тога осећате бол!? Бесмислено? Наравно. Осећај патње и бола у психосоматској природи човека, увек представља сигнал да нешто у психи (души) или соми (телу) није у реду, да постоји неки поремећај. У новоуспостављеној „родној дисфорији“ ово начело престаје да важи и ствари се окрећу наопако. Психијатријска философија лечења тзв. родне дисфорије иде искључиво у правцу да се афирмише „род“, а не пол. Дакле, у отклањању родне дисфорије иде се на то да се пол прилагоди „роду“, а не „род“ полу. Да ли је оваква философија лечења последица (тренутне) немоћи психијатрије да, кроз одговарајућу терапију, „род“ доведе у сагласје са биолошким полом, или се пак ради о утицају gender и queer идеологија, остаје нам да сумњамо.

Коначно, најновија верзија Међународне класификације болести (ICD-11), Светске здравствене организације (објављена 2019. године), имплементирала је све оно што се налази у DSM-4 и DSM-5, Америчког удружења психијатара. Извршена је замена појма полног идентитета појмом gender (род, родни) и извршена је депатологизација некадашњег поремећаја полног идентитета. Наиме, у ICD-11, у групи душевних поремећаја (психијатријска шифра F) више не постоји дијагноза Поремећаји полног идентитета (F64). Оно што се некада под том дијагнозом подразумевало измештено је у новоформирану категорију у оквиру ICD-11, под називом Стања повезана са сексуалним здрављем (Conditions related to sexual health). У овој категорији стања, а не више поремећаја, налази се и „стање“ под именом Gender incongruence (Родна неусаглашеност или родна инконгруенција), под новом шифром НА60 (код адолесцената и одраслих), НА61 (код деце) и НА6Z (родна инконгруенција, неозначено). Додаје се да се ово „стање“ подудара са застарелом синтагмом родне дисфорије. Дакле, и ICD-11 Светске здравствене организације примењује исту филслофију лечења као и DSM-5 – проблем је дисфорија, дистрес, а не оно што тај дистрес узрокује. То што је узрок није патологија, то је „стање“, које се, у циљу отклањања дистреса, мења искључиво тако што се афирмише „род“ (gender) – кроз хормонску терапију и хируршку „промену пола“.

Депатологизација некада званог поремећаја полног идентита био је један од кључних захтева активиста, промотера и организација gender (родне) идеологије и заступника queer теорија. Ако се потражи образложење за наведену депатологизацију од саме медицинске струке, добија се одговор да је циљ био смањење друштвене стигме тзв. трансродних особа. Борбу против стигматизације сваке врсте, свакако треба поздравити и подржати. Али, да ли друштвена (де)стигматизација може бити аргумент у медицини у расуђивању да ли је нешто поремећај или није? Многи људи, са различитим обољењима, поготово неуролошки (епилепсија, на пример) и психијатријски пацијенти су често стигматизовани због свог здравственог стања. Многи од њих наилазе на озбиљне потешкоће у запослењу и свакодневном животу у друштвеној заједници. Да ли епилепсију, или многа психијатријска обољења треба скинути са листе поремећаја и прогласити их „стањима“, како би се смањила евидентна друштвена стигматизација? Наравно да не. Против стигматизације се бори на други начин, а не идеолошким проглашењем за „стање“ нечега што је био и остао поремећај – самом чињеницом да узрокује дистрес, бол, патњу, депресију… Једном приликом сам, у разговору у четири ока, једну нашу докторку, угледног психијатра, упитао да ми објасни разлику између појмова „стање“ и „поремећај“ и медицини, у контексту ове теме. Одговорила ми је – разлика је у… политици. Разлика је дакле у шминкању стварности, у сврху утемељења и подршке једне идеологије, која се, имамо право и основа да у то сумњамо, увукла у медицину и добрим делом је инструментализовала за своје циљеве. Оваква сумња не само да је оправдана, него нам је данас и преко потребна – у најмању руку једнако као она древна сумња, на којој је никла сама наука. Прва сумња је утемељила и утемељује науку. Ова друга сумња чува науку од идеологије.

Ђакон др Александар Милојков